Gikica Gitica

Brigita Jergović Jurić – Gitica, rojena Verčkovnik  (1936), je ena od prvih Jugoslovank, ki so sedle za računalnike. Profesorico so gimnazijci speljali na kriva pota, tako da je v 70-ih matematiko zamenjala za računalnike. Malo je programirala, največ in najraje pa je izobraževala uporabnike poslovnih, knjigovodskih in turističnih CRM-aplikacij. V tednu, ko bi rojstni dan praznovala Ada Lovelace, znana kot prva programerka, in v času, ko se rojeva ljubljanska skupnost Rails Girls, objavljam delčke intervjuja, ki sva ga z Gitico posneli na družinskem srečanju februarja letos v Mariboru.

Pišem kao što govoriš

Intervju je zapisan v fonetični mešanici slovenščine in hrvaščine, saj Gitica še ne obvlada prvega, jaz pa ne drugega jezika.

Gitica: Pa mogu ti to reči na Hrvatskom, jel? Ja sam se sada tek upisala na tečaj slovenskog jezika u Osijeku. Pa nisi prije mogao slovenski nigdje naučiti. Čak na fakultetu nije bilo tečaja za jezik. I tako sam sad tamo krenula … 

Od profesorice matematike do programerke

Kako si prišla v stik z računalniki?

Gitica: Ha, preko đaka. Moji đaci, znaš, su svi zainteresirani, nešta čitaju, uče, rade i pitaju profesoricu matematike – ja sam u školi radila – i pitaju mene, jer to je elektroničko računalo, jel. Onda misle, kad je to elektroničko računalo, da je to u vezi sa matematikom. I pitaju mene, a mi na fakultetu to nismo imali, nikad nismo to učili. I šta ču onda? Pa ja nađem, posudim knjige i listam i proučavam sama. I tak sam se i ja zainteresirala. Da bi djeci mogla objasnit, morala sam prvo ja naučit. Tak je u svakom poslu. Ako hočeš nekom prenjeti znanje, moraš prvo ti savladat.

3. in 4. generacija računalnikov

Kakšni so bili takrat računalniki?

Gitica: Prva i druga generacija, to su prije bili oni veliki kompjuteri – ENIAC i ne znam kako su se sve zvali, koji se nisu mogli prenositi nigdje. Bio je jedan jedini tamo negdje u Americi, ne. Kad se masovno počelo koristit, onda je to treča generacija. Od, kaj ja znam, hiljadu devetsto – koje? – 71. pa do 75., recimo, to je treča generacija. Ona poslije počinje četvta generacija od 75. pa do možda 85. I taman 89. sam ja pošla u penziju, u pokojninu. Tako da petu generaciju više nisam proučavala, nego treču i četvrtu. Na trečoj generaciji – mi smo koristili kartice kompjuterske pa posebne bušilice sa kojima su se znakovi ubušili.

Kartice za bušenje

Kako točno je to delovalo?

Gitica: To su bile kartice za hranjenje podatkov, da. Tako bilo je dosta posla sa tim karticama. Onda kad si to, te podatke prikupio i ubušio preko bušilice – posebni je stroj bio za bušenje – onda si to dao na čitač. Onda je on to čitao, učitao na memoriju kompjutera i obradio. A programer je trebao posebno napisati program za obradu tih podataka. I, eto, tako da sam ja radila i na tim programima kao programer i posle kao organizator posla.

Informatizacija jugoslovanskih podjetij

Kje si bila zaposlena?

Gitica: Dva su poduzeča bila. Prvo je bilo elektronska industrija, u Niku, industrija konfekcije. A poslije, drugo podjetje je bilo Zavod za primjenu elektroničkih računala. Tu smo imali tri odjela. Bio je za prodaju kompjutera, tu smo prodavali japanske FACOM Fujitsu kompjutere. To je bio jedan odjel. Drugi je bio za servisiranje tih strojeva i treči odjel bio je za podučavanje kadrova. U onim firmama, koje su kupile od nas kompjutere. Na primer, bio je u Mariboru Mlinotest ili Vema, Veletrgovina Maribor. I tak, onda firma onim proda kompjuter, to je odjel prodaje, oni idu prvi. Pa kad se utvrdi ugovor o prodaji, onda dođemo mi. Servisiranje i instaliranje, to je opet treči odjel. Inženjeri elektrotehnike, oni imaju preko sebe tu instalaciju. A mi poučavamo kadrove, koji če raditi na tim strojevima. Bilo je jako lijepo i zanimljivo. Ljudi su zainteresirani, jer hoče da znaju – kak si ti sama rekla, to su jedni od prvih strojeva u Jugoslaviji. Bili so IBM, UNIVAC, ICL i evo taj naš FACOM Fujitsu kompjuteri.

Ženske z računalniki

Koliko vas je bilo žensk, najbrž ste bile redke?

Gitica: Najviše je bilo operatera, znaš, žena. Te, koje su na tastaturi tipkale, unosile su podatke. Ali ovi u odjelu prodaje, to su bili muški, pa onda u odjelu servisera, jel, isto muškarci, elektroinženjeri.  V izobraževanju pa bilo nas je recimo trečina žena.

Gitica: Meni je, kad sam se htjela zaposliti u Osijeku … – IPK Osijek, to je neki kombinat, ko neka udruga. Tu su bile šečerane i mlinovi, kao neka zadruga. – I ja sam se htjela zaposliti kod njih, kad su otvorili elektro-računski centar i objavili su natječaj. I javilo se nas pet. Bili su četiri muškarca i ja. I onda na razgovor kot direktora i on je reko: „Znate, ako je između vas pet samo jedna žena, ja ču sigurno uzet muškarca!“ kaže. „Iz više razloga,“ jel. „Da vama sad ne objašnjavam razloge – sigurno nečete uspjeti.“ Tako se je on odlučio, da me odbije u samom početku. […] To je bio prvi računalnik v Osijeku, ki so ga uvedli. To je bio IBM 370. Pa nije mi žao, jer u Zagrebu je bio isti taj stroj. I onda sam ja se javila u Zagreb i tu su me odmah primili.A poslije Facom kompjuteri su slični ovima. I jezici programski su isti, recimo, Assembler, Cobol, PL/I, Fortran.

Računovodske in CRM-rešitve – problem je isti

Kakšne aplikacije ste razvijali?

Gitica: Programirali smo razne aplikacije iz računovodstva, materialno knjigovodstvo, plače. Bilo je jako zanimljivo i lijepo! A u hotelu smo imali od prijama gosta na recepciji, pa do odlazka, do odjave. Cijeli taj proces, šta on potroši u nekom restoranu, koji pripada baš toj firmi, Esplanade na primer, Intercontinental, Internacional. To su bila tri hotela povezana. Onda gost uđe negdje na recepciju i tu se prijavi za nočeneje, za prehranu. A može iči u bilu koju od tih tri hotela, da popije kavu ili neki aperitiv ili da ruča. I to ne mora ništa platit taj put, samo se prijavi na karticu. To sa hotelima smo delali 75. godine.

Preseneča me, koliko aplikacij in storitev, ki jih danes predstavljajo kot super nove, je obstajalo že pred 30 ali 40 leti. Predstavljam si, da so današnje rešitve hitrejše, zmogljivejše, ampak v principu je marsikaj ostalo isto.

Gitica: Da, seveda. Problem je isti. 

Wild geek parties?

So vaše dogodke spremljale tudi divje zabave?

Gitica: Pa da, bilo je. Nisu bili baš divlji, ali bilo je. *smeh* Na večer, ko hoče, ide, pa se dogovaraju … Pa onda tu v Sloveniji smo išli na izlete, na Bled. V Radovljici je bio centar izobraževalni i hotel. I od tu smo išli na izlet, da ti nije monotono, da vidiš, da malo upoznaš krajeve.

Internet me sad interesira

Ali kaj pogrešaš računalnike?

Gitica: Pa volila bi sad, baš ta internet me sad interesira. Pa ja ne vidim, jel, ne vidim pročitati, šta piše na ekranu. Ne vidim ono … Htjela sam ja pa sam se upisala kod nas u tečaj, u domu mirovljenika danas poučavaju. Ali ne vidim. Kažeju: “Vidite ono, kurzor?” – Pa ne vidim, jel. Tako, žao mi je, ali eto, ne mogu.

Moraš platiti sve što voliš

Gitica: Naškodili su mi ti elektroni, koje sam tolko voljela. Ali šta češ, moraš platiti sve što voliš. Sve što voliš moraš na neki način odplatit. Ja sam to odplatila sa svojim vidom. Ali nema veze, sad mi drugi čitaju. Meni je lakše sada. Lakše mi je, zato što sada ne vidim, gdje je prašina, znaš. *smeh* Ne vidim paučinu, i tako.